Vremenska prognoza za boravak na Perućačkom jezeru definitivno nam ne ide na ruku. Sunce tek četvrtog i petog dana,  sivilo umesto zelene i plave boje, kiša na splavu… Zamalo da odustanemo. Optimizam je prelomio. Stavljamo ružičaste naočarare i krećemo u avantur Perućac.

Od Užica uspon. Auto se muči. U glavi odjekuje „..pao je 14-ti kilometar, al nikad neće Kadinjača!“. Susret sa ovim monumentalnim, zaboravljenim spomenikom, kod mene, uvek prate ponos i  seta.

Pesnik Slavko Vukosavljević učinio je besmrtnim junaštvo boraca partizanskog Radničkog bataljona, a  vajar Miodrag Živković i arhitekta Aleksandar Đokić osmislili su memorijalni kompleks koji je,  septembra 1979, otvorio Tito.

Put kategorije MOŽE, krivuda, uzdiže se, spušta i napokon približava Bajinoj Bašti. Još 15-ak km i  eto Perućačkog jezera.

Oblačno je, bez kiše. Sunce tek kad-kad proviri iza oblaka. Stigli smo.

Nedaleko je brana i veliki hotel koji ne radi. Otvoren jedan restoran, a na pontonima na vodi, pripremaju još jedan. Sa hrpom stvari silazimo put jezera. Naš domaćin pripomaže. Na splavu je još par njih koji nas, vidno je, očekuju. Čamac je ogroman. Prvelik je za obuku u veslanju, ali šta je tu je. Domaćin me bodri, navija, obećavajući iduće godine učešće na regati. Ohrabrujuće je samo kratko rastojanje do splava. Upoznajemo se, pijemo piće za dobrodošlicu i onda ih odvozimo na obalu. Avantura počinje. Ispitujemo splav, nalazimo svako svoj kutak, kad gle vragolastog sunca koje je poteralo uz pomoć vetra, oblake, ne bi li se prosulo po jezeru.

Jezero Perućac je nastalo izgradnjom brane na Drini, za potrebe Hidroelektrane Bajina Bašta. Njegova površina je 12,4 kvadratna km, dužina 54 km a dubima do 60 m. Zapoćinje 2 km od Perućca, a završava u Višegradu. Sredinom jezera je granica sa Republikom Srpskom. Veći deo jezera oivčavaju strme litice kanjona reke Drine.

Zaspi se lako, jer umor savlada, ali se treba navići i u kategoriju neugrožavajuće, smestiti škripu i lupkanje čamca o kućicu, koje zaliči na korake. Kiši, pa dominira njeno dobovanje i slivanje niz krov…  potpuna tama… kad-kad se mesec ogledne u vodi, poneko svetlo u daljini. Sledeće budjenje – izmaglica nad jezerom, kiša je stala. Kontinuitet savršenog mira preseče kreketanje nekog, tamo žapca, koji najavi zoru. Pa tišina…Možda je poskočio za nekom muvom te se ne čuje. Ne želim da je postao plen naše komšinice sive čaplje.

Ritualna kafa, dobra orahovača i doručak, pa na veslanje. Oblačno je, tek poneka kap kiše. Dovoljno dobro za prvi susret sa okruženjem. Nadamo se biće još bolje popodne.

Uz obalu Jezera Perućac, sa Srpske strane, u pravcu Kanjona Drine, postavljeno je mnogo splavova, najrazlicitijih gabarita, spratnosti i izgleda. Uvek su najlepšii oni prepuni cveća. Svi  imaju solarno napajanje, koje je ograničeno na punjače za telefon, svetlo, frižider, uglavnom manje potrošače. Za konfor nedostaje protočna topla voda, ali pretpostavljam da je situacija potpuno drugačija kada je temperatura veća od sadašnjih 10-ak stepeni.

Šetnja uz jezero prija i za par kilometara se stiže do kanjona Dervente. Zbog obilnih kiša na put nam se isprečio ozbiljan, u redovnim okolnostima nepostojeći vodopad. Savladavamo ga.

Čist vazduh, tišina sa cvrkutom ptica i boje,boje, boje.

Perućac je malo naselje sa 600 stanovnika, stotinu kuća, nekoliko prodavnica  i par restorana. U njegovom centru nalazi se najkraća reka u Evropi  i vodopad koji ona čini survavajući se sa 14 m visine u Driinu. Izvire iz kraških stena na obodu planine Tara i pridodaje joj se još jedan mali izvor. Zove se Vrelo ili „Reka godina“. Ovo ime joj je dala njena dužina od  365 m, tačno metar – za svaki dan godine.

Podjednako je lepa i  pre i posle obilnih kiša, kada njena snaga deluje zastrašujuće. Poribljena je pastrmkom i mladicom. Od brane i našeg splava na jezeru udaljena je oko 2 km, što je lepa ruta za šetnju, pa smo je češće posećivali.

U odabiru mesta za uživanje u Perućcu, odlučite se za  restoran Vrelo, koji je izgledom i lokacijom jedan od najlepših u Zapadnoj Srbiji. Ispod terasa sa stolovima, koje su povezane mostićima, protiču rukavci rečice Vrelo i survavavju se u Drinu. Krošnje drveća čine prostor bajkovitim.  Hrana je ukusna, porcije obilne, a domaćini ljubazni. Dobra je i klekovača, brend ovog kraja ili možda neki liker, pripodni sok. Priča o visokim cenama je prenaduvana.

Taj dan, kada se nebo sklopilo i konstantno lilo kišu, iskoristili smo za šoping u popularnoj carinskoj prodavnici u Bajinoj Bašti i uživanje u pogledu na Kućicu na Drini. Ona je zaštitni znak grada. Čini se kao da izranja iz središta reke. Pogled iz restorana „Dve lipe“ je odličan. Postoji legenda vezana za ovu stenu u više varijacija, a centralna ličnost je Kraljević Marko. Bežeći od Turaka kada je konstatovao da ne može preko Drine, on uzme ogromnu stenu i baci je u vodu. Njegov Šarc skoči na stenu, sa nje na drugu obalu i tako još jednom Marko dokaza svoju  nadmoć. Šarac je ostavio i otisak kopita koji se i sada može videti na steni. Nisam proverila, legenda mi se dopala, pa ću joj verovati 😊.

Kućicu je u više navrata, onda kada je nepredvidiva Drina ponese, gradio Milija Mandić, prvi put  1968. godine. Ovo je njena šesta verzija. Bila je inspiracija za druženje, mnoge ljubavi, sportom i lepotom ispunjeno vreme. U njoj je dogovoreno i formiranje kajakaškog kluba, kroz koji su stasavale mnoge generacije mladih iz Bajine Bašte i okoline.

Na nepunih 7 km od Bajine Bašte nalazi se srednjevekovni manastir Rača. Jedan je od 35 zadužbina čiji su ktitori Nemanjići. Zadužbinarstvo je u ranijim vremenima imalo višestruku funkciju. Crkve i manastiri bili rasadnici obrazovanja, pismenosti, čuvanja tradicije, običaja i duhovnosti naroda. Mnogi od njih su bili i prve bolnice.

Pretpostavlja se da je manastir Raču od 1276-1316.godine, gradio srpski Kralj Dragutin i da je spadala, po svojoj veličini i arhitekturi u najlepše srednjevekovne građevine. On je  šesti po redu vladar dinastije Nemanjića, sin Uroša I, unuk Stefana Prvovenčanog i praunuk Stefana Nemanje, utemeljivača dinastije. Verodostojnih spisa iz perioda gradnje nema. Crkva sa konacima bila je ograđena visokim, kamenim zidom. Od izvorišta Rače sproved je vodovod do monaških ćelija.

Manastir je rušen više puta i iznova gradjen. Prvi put sa padom Despotovine pod Otomansku vlast 1459 godine. Obnovljena Rača u periodu turske vladavine je bila centar prepisivačke književnosti, duhovno središte srpskog naroda, mesto okupljanja umnih glava. O tome, poznati putopisac Evlija Čelebija 1630.godine piše – skriptorija Rače ( naziv je za posebnu prostoriju u srednjevekovnim manastirima u kojima se prepisuju spisi)  ima 300 kaludjera-prepisivača, koje opslužuje 400 čobana, ekonoma, kovača, zanatlija, a štiti 200 vojnika. Poznat je Sinaksar manastira Rače ( zbornik crkvenih tekstova, žitija, službi…). Skriptorija se nalazila na 2 km , 40-ak, minuta hoda od manastira u blizini vrela Ladjevac. Ostaci monaških ćelia i crkvice su pronadjeni, ali nikada do kraja  istraženi.

Drugi put je potpuno srušena, zbog borbe Srba na strani Austrijanaca. 1690. godine nakon izgubljene bitke kod Kačanika. Arsenije III Čarnojević u želji da sačuva narod, pokreće Veliku seobu Srba. Riznicu bogatu dragocenostima i više desetina hiljada ispisanih i ukrašenih stranica , monasi su poneli  sa sobom. Ostala je rasuta po Sent Andreji i Fruškogorskim manastirima, a tokom prvog i drugog svetskog rata raznešena i znatno pokradena. Kaže se da su Račani u Sent Andreji stvorili osnovu srpske pismenosti i književnosti. Ceo jedan vek je bio u ruševinama. Krajem XVIII veka, manastir je sramno prodan, pa potom otkupljen. Njegovu obnovu od Porte je svrativši u Carigrad po povratku sa hadžiluka, izdejstvovao Iguman Hadži Milentije Stefanović. Uz pomoć bratstva Tronoše ga je i realizovao. Miran život nije dugo potrajao. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka 1813. godine, sa namerom da vodju ustanka Hadži Milentija i narod, kazne i ponize, Turci su srušili ikonostas i sve ikone, zapalili crkvu i sve manastirske zgrade, drveće i voće posekli , a dvojici monaha koja su se u manastiru zatekli ubili. Promene u Srbiji nakon II Srpskog ustanka i dobijena samostalnost uz Miloša Obrenovića motivisale su i Hadži Milentija, da se vrati u zemlju i pristupi ponovnoj obnovi manastira, već 1818.godine. Podignuta je na temeljima stare i končana za 5 godina.  Duga je 23m, široka 15,5m, ima 2 pevnice i visinu od 11m. Neposredno uz crkvu, podignut je od tesanog kamena i trospratni zvonik. Sada ima tri zvona.

Poslednje razaranje i pljačku učinili su 1943.godine Bugari, spalivši ga.

Njegovoj slavi treba dodati i čuvanje Miroslavljevog jevandjelja tokom drugog svetskog rata. O važnosti Miroslavljevog  jevandjelja, najstarijeg ćiriličnog rukopisa srpske  književnosti iz XII veka, govori i podatak da je uz svega 120 drugih dela iz celog sveta, uvršten u UNESKO-vu listu „Pamćenje sveta “.

Sadašnja riznica poseduje brojne predmete , uglavnom iz peroda ustanka pod vođstvom Hadži Milentija, zlatni lanac i krst, dar Ruskog cara, ustaničku zastavu iz 1807.godine… Zahvaljujući angažovanju Patrijarha Pavla, koji je jedno vreme bio monah ovog manastira, deo svetih moštiju (podlaktica) kralja Dragutina se u manastiru sada može videti.

Za sutrašnji dan  smo  planirali i povezali lokacije na jednom pravcu : Kanjon reke Dervente, Rastište, Predov Krst i Vidikovac Bilješke stene.  Osvanuo je divan sunčani dan. Kako je prethodnog dana mnogo padala kiša, Derventa je na svom kratkom putu kroz kanjon hujala,šuštala, bujala, stropoštavala se preko kamenja, propinjala da napusti definisani tok.

Udaljavamo se da bi pratila krivudavi, izlokani put, popili hladnu, bistru vodu sa usputnih izvora  bacili pogled na proplanke okupane suncem, udahnuli miris i fotografisali planinski vrh iza livada, šumske jagode, breze, razigrani potočić, četinarsku pa listopadnu šumu, urušenu kuću, vikendicu, umorna suncem i kišom umivana lica retkih mestana…Sve  za tih 15 km do Predovog krsta. .

Zaravan sa par lepih objekata okolo…Markeri staza i lokacija su svuda, ali nedostaje ih dalje odavde,  na terenu. Do Biljeških stena treba još 6 km – sve na desno, pa kraj kamenoloma i opet desno, nadole. Zbunjuje to nadole – desno, koje treba da nas sa 1075 m Predovog krsta, dovede na 1225 m jednog od najlepših vidikovaca.

Sa vidikovca Bilješka stena, odlutao pogled u daljinu, uronivši u plavilo i zelenilo. Sve je predivno: Perućačko jezero, strme stene za koje su se na čudesan način  uvezali borovi, nebo, planine Republike Srpske, Drina koja se sakrila u kanjon… Bogato rastinje je otežalo od nedavne kiše. Šuma miriše na zemlju i borovinu. Okružuje nas fabrika kiseonika…

Sugerisali su da neizostavno pogledamo i kućicu koja je poslužila za snimanje filma „Ptice koje nikad ne polete“. Gledamo joj unutrašnjost, a kadrovi se ređaju izazivajući miks emocija – u isto vreme i tugu i radost i bol. Volim što sam tu, okružena lepotom ovog mesta u ovom ćarobnom danu. Delimo utiske sa posetiocima koji gustiraju svoje piće,  sedeći na klupama vidikovca, uživajući kao i mi  svim čulima. Beskrajna sloboda…

Od Predovog Krsta u različitim pravcima, možete poći u šetnji kroz šume i livade, sunčati se na proplanku, piti vodu sa izvora. Odlučujemo se za put ka Omarskim vrelima i Kanjonu Brusnice. Vidimo par momaka u čudnoj nam aktivnosti, koji  se kreću od drveta do drveta izgovarajući njegovu vrstu i verovatno dimenziju. Kažu, prave popis šumskog blaga. Neverovatno. Odlučujemo da idemo samo do Omarskih vrela, a kanjoning, kroz kanjon reke Brusnice, omiljenom stazom planinara, ostavljamo da idu oni  koji su u top formi. Uživamo u okruženju vrela. Voda izašla iz krečnjačkih stena se sliva, traži put kroz bujnu vegetaciju, čineći oku ugodjaj. Poskakuje, provlači se i stapa sa rečicom i odlaze, tako zagrljene ka jezeru Perućac i Drini.

Kažu da je ovo poslednje carstvo medveda u nasoj zemlji i da se neke od ćetrdestak preostalih jedinki, uz mnogo sreće mogu sresti. Ne verujem da bi smo se snašli u kontradiktornim uputstvima struke i meštana, za situaciju susreta sa medvedom, te ne žalimo za propuštenim. Zato nam za drugi dolazak ostaje mnogo aktivnosti i medju njima svakako foto- safari za mrkim medvedom u pratnji rendžera. Nisu nas htele čak ni divokoze, kojih je  kažu oko 300, te zato naš boravak na ovom prostoru, može nositii samo naziv „ U carstvu bilja i leptira“…

Tara je krečnjačka planina, prosečne visine od 1000 do 1200 m. Najviša kota je 1591 m,  Kozji Rid, a najniža jezero Perućac 291 m. Teren ide od valovitog: Kaluđerske bare i Šljivovica do strmog i krševitog: kanjon Rače, Zvezda, Crni vrh. Presecaju je i okružuju reke: Drina, Rača, Beli Rzav, Derventa, koje na krečnjačkoj podlozi stvaraju kanjone, vrtače, pećine… Ti nepristupačni, divni predeli, sačuvali su bogatu floru i faunu. Prostranstvo pokrivaju dominantno  šume smrče, jela i bukvi, ali i brojnih reliktnih i endemskih vrsta i zajednica. Posebno mesto medju njima ima Pančićeva omorika, princeza ovih prostora. Za njom je Josif Pančić tragao 20 godina. Nekada davno naseljavala je veći deo Evrope, ali je ledeno doba uspela da preživi samo na ovom prostoru, oko Zaovina, u srednjem toku kanjona reke Drine. Sačuvala su je topla vazdušna strujanja sa Panonskog mora, koje se pre isticanja, prostiralo sve do oboda planine Tare.

Taru nastanjuje 53 vrste sisara i 135 vrsta ptica, medju njima su orao i soko kao najugroženiji.

Trasirano je18 planinarskih (120 km) i 27 biciklističkih staza (420km).

Vreme je bilo taman – tako, pa je uživanje potpuno. Vraćamo se nazad na jezero.

U organizaciji sutrašnjeg dana, izmedju kupanja na pontonskoj gradskoj plaži i vožnje čamcem, odlucili smo se za čamac. Vreme je predivno, naš domaćin predusretljiv, strpljiv i poslovan u isto vreme. Tokom tih, tri-četi sata, plovili smo jezerom i kanjonom Drine sve do 12-og kilometra od brane, ka Višegradu. Obala Tare sa vode je predivna. Sve izgleda božanstveno.  U jezeru je dozvoljen ribolov sa obale ili sa čamca, za šta je potrebna dodatna dozvola. Kako je Drina najčistija reka na Balkanu, a voda bogata hranom i kiseonikom, moguće je loviti veliki broj vrsta: mladica, pastrmka, som, grgeč, plotica, šaran, deverika, klen, linjak, sitna bela riba…

Harmoniju prirode u ovo rano popodne remeti samo buka našeg čamca. Sive čaplje i gnjurci prekidaju obrokovanje uzleću i pokušavaju da ga, nešto dalje nastave.

Poslednje veče na splavu. Sutra je dan za povratak, ali ispunjen obilascima: Mitrovac, Banjska stena,  jezero Zaovine, pa preko Užica nazad. Spakovani smo još uveče. Vožnja čamcem do obale i to bi bilo sve.

Jutro… mašemo jezeru…Put ka Mitrovcu traži da na 15km puta, savladamo brojne serpentine, nekoliko tunela i visinsku razliku od 700 m. Nagrada je predivan pogled na branu.

Na Mitrovcu gužva. Puno je dece, što je i logično je, jer se tu nalazi prelepi kompleks Dečjeg odmarališta. Na info pultu se raspitujemo o pravcu kretanja ka vidikovcu, ka Banjskoj ili Kozjoj steni. Kažu šumskim putem 6 km. Idemo autom, da bi sve stigli da obiđemo.  Doživljaj jesamo  upola dobari, ali vidikovac sa jednim od najlepših pogleda na Drinu i HE Bajina Bašta, Republiku Srpsku sa druge strane, će sve nadoknaditi.

Uz stazu ima nekoliko edukativnih tabli o biljnom i zivotinjskom svetu. U 19. veku ovuda su se spustala sečena debla do reke Drine, gde se drvo slagalo na splavove, pa prevozilo dalje nizvodno.

Fotografišemo iz svih uglova, sa svih pozicija… Fotografije su  lepe, ali ipak ne uspevaju da zabeležim onu lepotu koju oko vidi. Predah uz priču sa drugim posetiocima. Konstatujemo da nas je Tara sve začarala.

Tako se setih i slovenske legende koja kaže da je ovu lepoticu  izabrao, da na njoj proživi svoj božanski život dobri bog Tar, zbog njenih brojnih i neponovljivih predela. Po njemu je  ova planina dobila i ime. Svako ovde pronađe nešto što ga interesuje: planinari, sportisti, ribolovci, geolozi, zoolozi, botaničari, arheolozi…Tara im daruje svoju lepotu, a oni Tari, svoje srce.

Vraćamo se put Mitrovca, pa potom na Zaovinsko jezero. Nastalo je izgradnjom brane Lazići, na reci Beli Rzav. Nepravilnog je oblika, sa puno uvala i želimo ga obići u krug, svih 36 km.

U akumulacijama Zaovinskog jezera je evidentirano 14 vrsta riba. Postoji i nekoliko značajnih prirodnih plodišta od kojih se izdvajaju Zmajevački i Popovića potok i jedno, na delu Belog Rzava, nizvodno od akumulacije „Spajići“. Na jezeru se nalazi i veliki ribnjak pastrmke. Deo kod brane Lazića ima pristupačne plaže. Obzirom na klimu, umereno-kontinentalnu kupanje je najbolje u julu i avgustu.

Povezano je sa Perućkim jezerom.

Kad je vodostaj visok, voda iz Perućkog jezera se pumpama izbacuje u jezero Zaovine, a kad je nizak, voda se vraca slobodnim padom i pokrece turbine. Tako se obistinio i deo Kremanskog proročanstva, teksta koji je po priči proroka Tarabića, oca i četri sina, zapisivao njihov kum prota Zaharije. Tarabići kažu: “ Drina će, jednog dana, poteći uzbrdo“. I zaista.

Prethodnih dana su bile velike kiše, pa je bujica, na delove puta nanela mnogo zemlje, granja i par velikih suvih stabala. Rad putarskih službi je još u toku, pa preporučuju oprez.

Stižemo do brane, uzivamo u pogleu i odlučujemo da ovde ručamo. Verovatno im je glavni kuvar imao slobodan dan. Današnji, je puno improvizovao.

Pozdrav za ovaj čarobni kutak naše zemlje.

Iako ima zastoja zbog radova, odlučujemo se za povratak preko Kremne i Užica.

Kratko se zadržavamo u spomen kući Tarabića. Ovaj simpatični kompleks osmišljen je da turistima izvuče koju paricu. Tu su nekoliko interesantnih novinskih isečaka o proročanstvu i priča zaposlenih o magičnim strujanjima Kremanskog kamenja, drvene figure, posvećene  Milošu i Mitru Tarabiću, kraljevo bure u kome se navodno krio Petar Karađorđević, fragment Kosmičke kugle nepoznatog porekla.. Šarm, uloženi trud i ljubaznost, zavredjuju da se ovde zaustavite i popijete piće.

ŠEST DANA JE MALO!